У истраживачкој заједници постоји стална потреба да се успоставе критеријуми за вредновање научне продукције појединачних истраживача, универзитета, институција, као и самог научног издаваштва. До скора се најчешће користио Импакт фактор часописа, али се последњих година тестирају и нове мере. Међу њима се посебно истиче H-index.
H–index је показатељ научне успешности истраживача који истовремено узима у обзир како научну продуктивност истраживача, мерену бројем објављених радова, тако и утицај, мерено бројем цитата тих радова у другим радовима. Дакле, за сваког појединачног истраживача (или групу истраживача или институцију) могуће је израчунати H–index на основу броја објављених радова и цитираности тих радова у радовима других истраживача.
Име потиче од Јорге Хирша (Jorge E. Hirsch), физичара који је ову меру предложио и представио је у чланку објављеном 2005. године. H–index је због једноставности израчунавања и одређених предности које има у односу на друге показатеље научне успешности за кратко време постао веома популарна мера за евалуацију научног рада, судећи према присутности H–index у обе светске цитатне базе (Web of Science и SCOPUS).
Листа објављених радова се уреди према опадајућој вредности добијених цитата за те радове. На тај начин, редни број 1 ће имати рад са највећим бројем цитата, следећи рад са мањим или истим бројем цитата ће добити редни број 2 и тако даље. Ако обележимо редне бројеве радова са N, а цитираност радова са C. Вредност H-index-a представља највећу вредност редног броја за коју је C ≥ N, тј. онај број радова који имају већи број цитата од редног броја последњег рада у тој групи.
Формално речено, научник има индекс h ако h радова од његових (или њених) M (број објављених радова) радова имају најмање h цитата, а осталих M – h радова имају највише h цитата.
На пример: истраживач који је објавио радове A-I има вредност Х-индекса 6.
Редни број | Рад | Број цитата |
1 | A | 12 |
2 | B | 11 |
3 | C | 11 |
4 | D | 10 |
5 | E | 8 |
6 | F | 7 |
7 | G | 5 |
8 | H | 2 |
9 | I | 1 |
H-index представља дводимензионалну меру квалитета научног рада, јер комбинује два аспекта квалитета – продуктивност и утицај (цитираност).
Практичан пример провере, израчунавања и примене H-index-а у цитатној бази Scopus.
Да би се одговорило на питање да ли је H-index валидна мера, потребно је наћи упоредни оквир независтан од самог H-index-а. Нобелова награда може бити једна таква независна мера квалитета научног рада. На пример, сам Хирш је показао да 84% од научника који су добили Нобелову награду има вредност H-index-а 30 или више.
Индекс генијалности: Борба једног научника да редефинише мерила угледа (Превод текста: Guy Gugliotta, “The Genius Index: One Scientist's Crusade to Rewrite Reputation Rules”, WIRED MAGAZINE: 17.06., Превод с енглеског: Милица Шевкушић)